Објављено од стране: Кнез Доброхна | април 25, 2008

Борис Тадић – лице и наличје демократије

Пошто „посао не може да чека“, а сходно чињеници да за једног националисту у овом времену пропасти нема већег и значајнијег посла од борбе против непријатеља Отачаства, прескочићу све уводе и одмах ћу прећи на ствар.

Међу екстремним следбеницима Чедомира Јовановића често ћете чути да Борис Тадић и није демократски политичар, јер је „ауторитативан“ у својој странци, да је он „исти као Коштуница“ јер „инсистира на Косову које је за нас изгубљено заувек“, да је он „авет прошлости“ јер се не залаже за легализацију хомосексуалних бракова.

Ови људи нису у заблуди само што се Бориса Тадића тиче, него што се живота као таквог тиче, а наш посао овде није да дајемо само психолошке профиле „чедиста“ већ да појаснимо онима који имају очи да виде и уши да чују да је Борис Тадић сам демократија, да је Борис Тадић демократија у свој својој голотињи.

Одавно је речено да је демократија „победа осредњости“, да је она концепт који омогућава оној безличној, колебљивој и превртљивој већини (коју ћемо у даљем тексту звати гомила) која је бројчано доминантна у сваком друштву од памтивека, да институционализује своју доминацију, да на власт доведе себи сличне и да као врхунац прогласи своје вредности, своје циљеве и своје идеале (ако нам се дозволи да употребимо једну овакву високу реч за оне нискости које постоје у умовима гомиле).

Оно чега се гомила држи као светиње, оно што је светиња за гомилу, јесу: живот као животињско постојање, новац и имовина уопште, те слобода да ослободе своје животињске нагоне и инстинкте, да не буду ничим спутавани у томе, да могу потпуно да постваре мајмуне који леже у њима, и да могу са собом да вуку у амбис што је могуће већи број људи (због тога тежња ка слободи говора, што није ништа више него слобода да се релативизује те унизи све оно супериорно и узвишено, што припадника гомиле подсећа на сопствену нискост: тога он мора да се реши, то му је главни циљ, јер он претпоставља успех осталих: како црв може бити срећан док види орла како лети својим висинама?). Оно чега се гомила плаши јесте угрожавање ових његових светиња. У светлу овога, нека Вас не чуди ламентирање гомиле због стотинак полупаних излога 17. и 21. фебруара. Њима Косово не значи ништа, јер њима ништа осим оног горе побројаног не значи ништа, а људи који спремни да се боре за своју земљу – као они храбри који су палили амбасаде наших непријатеља – самим својим ликом и делом те присуством уопште, угрожавају све оно што је свето гомили.

Ко су људи који гласају за Бориса Тадића? Гомила.

За Бориса Тадића гласају пре свега људи уплашени за своје голе животе, за своју имовину, уплашени од сваке промене, уплашени од рата, уплашени од изазова, уплашени да не буду претучени на улици од „насилника“ зато што им ништа свето није свето, уплашени од оних који не мисле само о себи, коначно они којима је мило кад им се каже да ништа није вредно изгубљених људских живота – то их теши јер даје оправдања за њихово бескичмењаштво. Наш народ би ове људе једноставно назвао: пичке.

За Бориса Тадића гласају људи којима је главно у животу да се добро наједу и да добро попију, што се каже, да имају за у се, на се и пода се; они којима је мило кад им се каже да „посао не може да чека“, да је „боље рад него рат“, да је „боље роб него гроб“, дакле, да је боље и да будеш нечији слуга него да се бориш за своју златну слободу; за Бориса Тадића гласају они којима је важно само да нико не угрози њихову имовину, њихове новце на рачунима (ако их имају) или новце које желе да имају на рачунима.

За Бориса Тадића гласају људи којима је главно да им се да слобода да буду животиње, да се понашају као оне, јер ако немају слободу да буду животиње, онда они не могу бити срећни као људи, јер срећу налазе само у задовољавању телесних потреба и ни у чему другом.

Савршено је јасно да се не може рећи да гомила гласа само за Бориса Тадића и Демократску странку – не, њихови гласови постоје у свим странкама, јер: колико људи толико ћуди, каже наш народ – али само у Борису Тадићу добија та гомила пуну оствареност свих својих ниских карактеристика (не може се, нпр, рећи да за Радикалну странку гласају кукавице, али сасвим сигурно можемо рећи да за њих гласа много оних који мисле трбухом). И није проблем само постојање гомиле; не може свако да изгара за Бога, Част и Отачаство: то може само веродостојно племство, а ми уосталом и не верујемо да су сви људи једнаки нити верујемо да могу да буду. Проблем је када се гомили да моћ да гласа и да на власт доводи себи сличне, који су са своје стране већ и форсирани и плаћени од стране глобалне и локалне плутократије, то јест богатих моћника.

Нека вас не чуди што побеђују лажљиви политичари; јер је највећи број оних који их бирају исте лажљиве нарави као и они које бирају. Нека вас не чуди што побеђују превртљиви и преварантски политичари; јер је највећи број оних који их бирају исте превртљиве и преварантске нарави као и они које бирају.

Погледајмо само пример једне месне заједнице у Србији: у другом кругу јануарских председничних избора победио је Томислав Николић, кандидат Србске Радикалне Странке; међутим, избори су на том месту морали бити поновљени; и, на поновљеним изборима, две седмице након што су се резултати већ знали, победио је Борис Тадић. Демократија мора бити срушена, јер људи нису способни да бирају!

Међутим, управо зато што је систем либералне капиталистичке представничке партијске демократије уједно и систем који је најбољи за владаре света, он и јесте пропагиран и немилосрдно увођен за последњих неколико стотина година: иза сваке револуције (изузев иранске исламске), сваког регицида (краљеубиство), сваког рата против непослушних (нпр. Србије током херојских ’90-их) стоји они.

Срушимо овај трули систем, васпоставимо богоугодну монархију, вратимо доба Краљева, и победимо тако непријатеље нашега Отачаства. Гомила мисли да је јурњава за пролазностима овога света добра за њу; то је илузија која се њој мора разбити, како би могла да дође до праве среће и како би могла да постане боља но што јесте. То ће бити посао новог србског племства, посао нове веродостојне аристократије. А живот у свакодневним задовољствима, сваком је човеку основа без које не може, али основа која се мора превазићи да бисмо уопште смели себе људима назвати.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: