Објављено од стране: Кнез Доброхна | новембар 10, 2007

Нови Порфирогенит

„И роди мушко Дијете, које ће напасати све народе палицом гвозденом; и Дијете њезино би узето к Богу, и пријестолу његову.“ (Откр. 12:5)

Како је само морао бити безнадежан онај усамљени честити војник Рима из трећег и четвртог века после Христа, који је посматрао општу пропаст коју је његова Империја проживљавала! Хомосексуалне оргије самих императора и њихових официра, општи блуд без обзира на сталеж, криминал и морални пад незамисливих размера где ни украсти ни убити ни силовати више није ствар за осуду сама по себи, проституција, најезда варвара са својом неизрецивом плодношћу и неплодност домородачког становништва обрнуте сразмере, мушкост варвара и мекуштво домородаца, масовни абортуси и чедоморства, безверје и пропаст државне религије, „најспособнији мушкарци су се женили касно, множили најмање, а умирали најбрже“, „дуготрајни мир је све сталеже […] лишио ратничких врлина и вештина“, „избегавање и одлагање брака“, „стварање евнуха (савремени ментални еквивалент би могли бити транс-сексуалци – прим. аут.) се повећало како су оријентални обичаји долазили“, „исељавање капитала“, „Римљанин је изгубио интересовање за власт и окренуо се свом послу, разоноди […] или индивидуалном спасењу“…

Како је само морао бити безнадежан тај војник!

Али онда, десило се нешто величанствено. Родило се мушко Дијете, које постаде цар и стаде напасати све народе палицом гвозденом, и би узето к Богу и к пријестолу његову. Име тог Дијетета било је Флавије Валерије Константин – син западног августа Констанција Хлора, владара западне половине царевине – рођеног у србском Нишу.

Како је морало срце играти Константину, касније прозваном Велики, када је спремајући се за бој против Максенција, свог супарника у борби за престо, угледао пламтећи крст на небесима, и када му је у сну анђео Божији заповедио да нареди својим војницима да обележе своје штитове словом Х са линијом провученом преко њега и увијеном око врха – Христовим симболом (данас, такође и симбол „Образа“)! Са каквим се ватреним жаром морао он борити и цела његова војска, после таквих знамења! Максенције се утопио заједно са хиљадама својих војника у Тибру: још једно знамење – крај једне ере и почетак друге: обале реке на којој је све почело су исте оне обале на којима се и завршило!

Јер, заиста, у тој бици је све било окончано јер је то била пресудна битка за веру Христову; истина, морао је Константин да се касније обрачуна са још једним претендентом за престо, Лицинијем, али ова битка на Тибру била је историјска прекретница. Јер, након тога, као бисерна ниска, ређају се догађаји који ће зауставити декаденцију у Империји и суштински је вратити на mos maiorum (обичаје предака – прим. аут.) које је тако императивно захтевао можда последњи веродостојни Римљанин, Марко Порције Катон, чак пет векова раније: потврдивши 313. године Галеријев указ из 311, Константин је зауставио прогоне хришћана и нешто касније подигао Христову Цркву на ниво државне; подигао је Нови Рим који ће потомци по њему прозвати Константинополис, а ми, Срби, просто Цариград, како га и данас зовемо (барем они правоверни Срби који не прихватају Истанбул као турски посед) – наредних хиљаду сто двадесет и три године трајаће његов град кад срце и симбол хришћанства, баш као што ће његов пад означити симболични крај наше европске цивилизације – престанак рада једног живог духовног срца покренуло је почетак рада једног црног машинског срца, као симбола узурпаторске трговачке индустријско-капиталистичке либерално-демонократске цивилизације која је прилегла по овој нашој, вредној, као какво смрдљиво трулежно трупло.

Шта је донело хришћанство посусталој Европи? Пре свега: вечно спасење Европљана, Веру Наду и Љубав, препород морала, осећање јединства, узвишени етос који је постао чиста надградња оног изворног, примордијалног, и који је могао да изнедри такве прегаоце какви су били Артур и његови витезови у потрази за Светим Гралом или Ричард Лавље Срце у борби за Свету Земљу или Александар Невски у борби за Свету Русију или Свети кнез Лазар и Косовски Јунаци у борби за Свету Србију; најзад, донело јој је једну јединствену цивилизацију у којој је она могла да развија своју дистинктивну и високу особеност и да штити своју веру и своје нације.

Време у коме ми живимо по свему је налик на године ерупције декадентности Римске Империје (кажемо ерупције јер је она почела са тињањем још од краја Другог пунског рата у коме је Рим поразио Ханибала), на године њеног краја. Чак су и године почетка декаденције Рима по свему налик на почетак декаденције наше цивилизације, која је у много чему и изграђена на темељима веродостојне грчко-римске. Да ли ми учимо на историји? Тешко. Јер, да учимо никада не би смо у симптомима пропасти Рима (хомосексуализација, на пример) тражили оправдање за феномене садашњости већ би се против тих феномена борили.

Али, наши су се непријатељи преварили када се на ове оптужбе бране са речима да ми не знамо шта причамо, да смо непријатељи људског рода јер угрожавамо „слободе“, и преварили су се када се на ове оптужбе бране са речима да се историја понавља – они заборављају колико је то истина јер њихови погледи сежу само до развратних соба диљем тадашње Империје: они заборављају да је из те декаденције изронио један који је сатро све оно ментално болесно и девијантно, све дефектно.

Они не знају.

Они, који јесу дефектни и бране све дефектно, честице су једног трулог тела које се усуђује да узурпира име Европа. Сасвим слободно, може се рећи да наше честице нису део истог трупла као и њихове: док су њихове делићи трулежног трупла, наше су делићи једног малог белог насмејаног Дечака, обученог у порфиру – рођеног у њој (Порфирогенитима су се у (Источном) Римском Царству звала царска деца која су рођена у порфирној соби царске палате те тиме била законити наследници царске круне, дароване од Бога). И док они шире смрдљиви задах тог одвратног тела, ми ширимо радосну песму Новог Порфирогенита; док тај њихов Смдрљивац из дана у дан све више трули, наш лепи Дечак се развија: једнога дана, веома ускоро, он ће израсти у непобедивог горостаса, и када то уради попеће се на свог блиставог белог коња и шутнуће низ одвод то њихово ужасно небиће те заузети место које му припада, баш као што је и Константин Велики урадио пре седамнаест столећа. Не могу рећи када је Нови Порфирогенит рођен – можда када је Александар Ипсиланти повео Грке у рат за независност од Османлија, можда о Сретења дне у Орашцу када је Црни Ђорђе дигао Србље на војну, а можда раније, у боју код Сенте, када је кнез Ојген отерао Турке (барем) преко Дунава или када је ослободио Београд двадесетак година касније – али знам када ће он бити крунисан и од кога: када са славом уђе у Нови, духовни, Цариград где ће му сам Христос спустити круну на главу, да влада док се не испуни време. Јер тај Дечак – тај Нови Порфирогенит – он је Нова Европа: Нова Грчка, Нова Србија, Нова Русија, Нова Немачка, Нова Француска, Нова Енглеска… Нова, јер је Стара.

Надајте се и радујте се, браћо Срби и сестре Србкиње, јер када куцне час бљештава небесна светлост мача Новог Порфирогенита спржиће све непријатеље Бога и нашег Отачаства!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: